ZAGREB - Moj idealni vikend krajnje je neglamurozan. Buditi se bez budilice dovoljno je za savršenstvo. Petak je popodne. Dolazim s posla. Radim u Centru za autizam i pišem priče. Kada dođem kući, obavezno malo odspavam. Dva, tri sata, ne duže, tek da “ubijem oko”.
Probudim se u večernjim satima. Zimi tada već bude mrkli mrak. Pravim se da je jutro i kuham kavu. Stavim CD za čišćenje: Van Morrison, Magic time. Probala sam razne, ali on najbolje čisti. Odjeća za petak navečer su gumene rukavice i klorom uništena trenirka. Ja i Van čistimo stan. Nekad nam se pridruži ekipa iz Midsomera, ali oni samo uspore proces. Kada sve savršeno blista, malo čituckam, a onda spavam.
Prstovanje sa Zokijem
Subota je ujutro. Probudi me neki razgovor ispod prozora. Možda i ranije nego bi me probudila budilica, ali samo da nije ona, to je jedino važno. Popijem kavu, obučem se i jurim na pazarić kao dijete u igraonicu. Prstujem se s ribarom Zokijem. Što to znači? To on meni pruži mali prst jer je ocijenio da mu je čišći od ostatka ruke. Pružim i ja mali prst. Laže da ima nešto posebno za mene, da “neću falit”, da je “živo”.
Riba, naravno. Naplati mi dvije trećine cijene i otpravi me riječima: “Dođite nam opet, šinjorinice!” Potom idem dalje po pazaru, pa kupujem voće i povrće, ali na tim štandovima nitko nema ništa za mene, ni živo ni posebno, a nekad i “falim”. I kažu samo “Doviđenja”. U trgovini kupujem kruh i Zokiju čokoladicu za onu trećinu cijene. Odnesem mu, a on je ostavi i namigne. Znam da će je dati nekoj drugoj “šinjorinici”.
Subotnja kava
A sada na red dolazi kava. Najradije bih u savršenom vikendu izbjegla odlazak na kavu jer - to se mora. Zato, i kada sam u rodnom Sinju i u Splitu gdje živim, pijem kavu gdje me odvuku.
Meni je svejedno i kažem, mogla bih je zaobići. Jedva čekam vratiti se kući i spremati Zokijevu ribu. Ručak je riba, povrće i vino. Onda, naravno, malo odspavam. Dva, tri sata, ne duže, tek da “ubijem oko”. Na redu je neki dobar film ili ona knjiga koju sam ostavila večer prije. Zaspim. Nekad i prerano.
Riba i vino za ručak
Već je nedjelja. Budi me zvono na vratima, nude mi vjeru. Bježim i začas opet sam na ribarnici i opet se prstujem sa Zokijem. Ovaj put kupim više ribe jer pravim veliki nedjeljni ručak i počastit ću neko drago biće. Kad kupujem ribu za dvoje, nema popusta.
Zoki je ljubomoran čak i na prijateljice. Kod mene doma, u nedjelju u podne, kuhamo i ručamo neko drago biće i ja, smijemo se. Razmišljamo da možda predvečer padne neka nedjeljna šetnja. Neobavezna. I što je kasnije moguće sjetim se da me ujutro budi budilica.